md-medicaldata

Authors

 

Dušan Lalošević <sup>1

1</sup>Pasterov zavod Novi Sads

 

 

Domaća proizvodnja seruma-imunoglobulina, vakcina i dijagnostičkih reagenasa gotovo je ugašena u tzv. „tranziciji“. To je proces koji godinama traje i neki segmenti ove proizvodnje koji su bili od izuzetnog značaja, kao što je bio Veterinarski zavod Zemun, potpuno su uništeni. U vreme pandemije jasno se vidi koliko je ovaj gubitak veliki. Prethodne pandemije, a naročito ova poslednja pokazale su značaj dobre organizacije državnog zdravstva. Efikasnim i pravovremenim merama izbegli smo italijanski ili američki scenario. Međutim, koliko je vlastima bilo teško da u najvećoj krizi obezbede sve što je potrebno, javnost samo može da nasluti. Zato blagotvorno deluje i sama vest da su srpski inženjeri napravili domaći respirator. Takođe optimistički deluje i vest da su za nekoliko nedelјa profesori i studenti na Hemijskom fakultetu sintetisali protein korona-virusa. Ako mu dodaju klasični aluminijumski adjuvans, to bi mogla biti i vakcina a ne samo dijagnostički preparat.
Treba li nam domaća proizvodnja ovih životno važnih preparata? Godinama smo ponižavani pričom da mi to ne možemo, da nemamo novu tehnologiju, da je naša zastarela, nemamo „dži-em-pi“, šta god to značilo, te da nam je jedino rešenje uvoz. Međutim, poslednjih godina vidimo da se u mnogim segmentima društva pokreće proizvodnja, otvaraju nova radna mesta, pa se nadamo da će se to desiti i u proizvodnji lekova i vakcina i imunoglobulina.
Zato nije naodmet podsetiti se slavne istorije proizvodnje imunobioloških preparata u Srbiji. Državne ustanove koje su prednjačile u ovom poslu bile su Institut za transfuziju krvi Srbije i Zavod za serume i vakcine „Torlak“, a učestvovao je i Pasterov zavod u Novom Sadu. Šta se sve proizvodilo kod nas?
Institut za transfuziju krvi Srbije sve do pre nekoliko godina proizvodio je 17 imunobioloških preparata, seruma (imunoglobulina) protiv raznih infektivnih bolesti, pa čak i antihemofilne globuline.
“Torlak je izvozio serume i vakcine u preko 100 zemalja sveta u vrednosti od 8-9 miliona $ na godišnjem nivou. 1993. g. jedini u svetu smo imali serum protiv difterije i pored sankcija prodali WHO organizaciji” (M. Stajić, nov. 2019). Dvadeset godina je bilo potrebno da Torlak ponovo pokrene proizvodnju vakcine protiv influence, eksperimentalno(1), a od 2020. najavlјena je i proizvodnja za stanovništvo.
U proizvodnji preparata protiv besnila, imunoglobulina i vakcine, imamo u našoj državi čak višedecenijsko iskustvo(2). Imunoglobulin protiv besnila predstavlјa zlata vredan preparat, koji se jako teško može uvesti a cena bi mu bila oko 1000 evra po jednom pacijentu. Poslednja serija proizvedena pre dve godine u Srbiji mogla je i da se izveze, a finansijski efekat bi bio takav da bi se Institut za transfuziju krvi Srbije mogao izvući iz dugogodišnje blokade(3).
Koliko bi vremena trebalo da Institut za transfuziju krvi proizvede prvu seriju imunoglobulina protiv korona virusa? Isto koliko i za imunoglobulin protiv besnila, nekoliko meseci. Dakle, ova proizvodnja je kod nas ne samo moguća nego i jako isplativa. Ali je važno i pitanje vlasništva nad imunobiološkim proizvodima, serumi i vakcine koje proizvode državne ustanove i za koje krv daju naši građani, moraju da ostanu državno vlasništvo. Takav sistem koji još uvek imamo, moramo sačuvati i unaprediti da može brzo da odgovori izazovima kakva je nova pandemija, koja ne samo da neće brzo prestati, nego će se stalno javlјati nove.
Da li država može u vanrednom stanju kakva je neka pandemija da bude sigurna da će uvesti dovolјno seruma i vakcina? Upravo nam pandemije pokazuju da one države koje imaju svoju proizvodnju imaju i suverenitet u borbi protiv pandemija. Drugačije razmišlјa državna ustanova kojoj je zadatak da brine o zdravlјu naroda, nego privatna (multinacionalna) kompanija koja gleda profit i za koju smo mi samo tržište, makar punih usta govorila o filantropiji. Privatne kompanije imaju veliki prostor za proizvodnju raznih lekova, ali proizvodnja strateški važnih imunobioloških preparata mora biti u državnim rukama, to je uslov suvereniteta u preventivnoj medicini.
Prvi korak u istraživanju je izolacija novog virusa i njegovo laboratorijsko umnožavanje. Tako se na klasičan način može doći do dovolјne količine virusa i za laboratorijske testove i za vakcinu. Očigledno je da najbolјa rešenja svih ovih problema ima Kina: „Kineska vojska dobila je zeleno svetlo da koristi kandidate za vakcinu protiv korona virusa koji su razvili njeni istraživači“ (Tanjug, 29.06.2020). Vreme je da naši najbolјi studenti bio-medicinskih struka prvo završe „Srpsku školu klasične vakcinologije“, koju moramo hitno osnovati najmanje na nivou master studija, a onda idu na specijalizaciju u Kinu, kao državni stipendisti.

 

 

 

References:

1. Živković I., Bufan B., Petrušić V., Minić R., Arsenović-Ranin N., Petrović R., Leposavić G. Sexual diergism in antibody response to whole virus trivalent inactivated influenza vaccine in outbred mice. Vaccine 2015, 33:5546-5552.
2. Lalosević D, Lalosević V, Lazarević-Ivanc Lj, Knezević I. BHK-21 cell culture rabies vaccine: immunogenicity of a candidate vaccine for humans. Dev Biol (Basel). 2008;131:421-9.
3. Romić M., et al. 10 years’ of production and use of human rabies immunoglobulin in Yugoslavia. Medicinski pregled 2001, 54 Suppl 1:33-7.